Моје име је Сандра Ликић, професор сам разредне наставе. Радим у Основној школи “Свети Сава” Фоча од 2013.године. Иако је моје искуство у раду са дјецом релативно кратко, сусрела сам се са бројним проблемима. Желећи да што више унаприједим свој професионални развој, а самим тим да допринесем квалитетнијем раду са ученицима, укључила сам се у пројекат “Наставничко водство” који је организован у склопу пројекта “Образовање за правично друштво”.
Класична настава не може у потпуности да послужи као успјешан модел за остваривање ученичког стваралаштва, па је потребно ђацима омогућити већу активност и међусобну сарадњу. Савремени рачунари и мобилни уређаји повезани на интернет, постали су изузетно доступни, тако да представљају неизоставни дио свакодневног живота људи, а посебно младих који их користе на различите начине. Школа мора да препозна образовне могућности нових информационо -комуникационих технологија и што више их искористи за учење. Ученици доста користе рачунаре, као и интернет, али је њихова информатичка писменост јако слаба. Важно је да се покуша пронаћи нека мјера како спојити савремену информациону технологију са стваралачком активношћу ученика.
Размишљајући о свему овоме, дошла сам на идеју израде разредног часописа. Циљ ми је био да кроз заједнички рад и коришћење савремене информационе технологије развијем медијску и информатичку писменост ученика, али и да задовољим жеље и стваралачке потребе ученика, јер су имали могућност да пишу и истражују о ономе што њих заиста занима. Јако је важно да се кроз рад са ученицима створи разредно окружење у којем влада отвореност и пријатељство, те радост боравка у школи. Жеља ми је била да кроз пројекат радимо оно што ученике највише занима, да се сви на неки начин укључе и да осјећају задовољство због крајњег резултата. Наравно уз све то да буду информатички и медијски писменији, као и да оставимо што бољи и позитивнији утицај на своје окружење.
Први корак развојног пројекта био је што више заинтересовати и мотивисати ученике. Ученици су били одушевљени приједлогом о стварању разредног часописа. Подстакла сам их да размишљају о томе шта би све могли објављивати у свом часопису и прве идеје су се почеле одмах јављати.
Писање часописа је била новина, не само за ученике четвртог разреда, већ и за мене. Суочена са новим изазовом, пажљиво сам смишљала и организовала сваки корак у реализацији пројекта.
Да бих на неки начин ученике информатички описменила, одлучила сам да ћемо чланке писати у Word-у, а исте ће ми ђаци слати путем мејла да бих могла да их преконтролишем. Ту су се јавили први проблеми: ученици су имали слабо знање када је у питању Word, а за мејл су чули да постоји. Наш сљедећи корак био је да на часовима одјељењске заједнице вјежбамо коришћење Word-а, уређивање текста, убацивање облика, слика и слично. За све ученике је направљен мејл. Након што су научили слати поруке преко мејла, први чланци су почели да стижу. С обзиром да су рачунари незаобилазни дио живота ученика, они су сав тај посао прихватили са радошћу и задовољством. Куцали су чланке о ономе што их највише занима (спорт, мода, животиње…).Било је ту доста грешака приликом куцања, па су са моје стране добијали потребне инструкције. Научили су да се може комунцирати преко мејла, а не да је он само неопходан да би се направио профил на Фејсбуку.
Након тога смо се почели бавити истраживачким радом у библиотеци. Добру сарадњу смо остварили са библиотекаром наше школе који им је помогао око избора литературе. Свакодневно су се у библиотеци смјењивале групе од по 5 ученика. Било ми је занимљиво посматрати дјецу како мало по мало откривају важност свог писања. Ученици су доносили своје записе о томе шта су истражили, а на часовима смо увјежбавали како у Word-у урадити што интересантнији и квалитетнији чланак. Сваки сљедећи чланак који је пристизао на моју мејлу адресу био је све бољи и бољи. Ученици су почели да праве и укрштенице, питалице, осмосмјерке и сл.
Сљедећи корак био је праћење и извјештавање о дешавањима у нашој школи. Као прави мали новинари интервјуисали су ученике и наставнике, а касније заједничким радом правили чланак. Све то их је јако радовало, а ја сам била задовољна како тече развојни пројекат.
Одабрали смо назив часописа, а затим на часу ликовне културе нацртали почетну страну нашег “Радозналка”. Сазнање да ће њихови чланци бити објављени на интернету и да ће бити потписани њиховим именом, јако је утицало на њихову мотивацију, да наставе и даље вриједно да раде. Дакле, то писање није било пуко, механичко преписивање, већ је имало сврху. При реализацији активности стварања разредног часописа остваривани су и многи циљеви наставе готово свих наставних предмета.
Након мјесец дана, као резултат нашег вриједног рада, на школском сајту је уз помоћ наставника математике, објављен први број часописа. Коментари и реакције на наш заједнички рад су били одлични. Сви су били јако задовољни. Наравно, ми смо били јако поносни на то што смо успјели да урадимо. Колеге су одушевљено реаговале на наш рад, па смо дошли на идеју да би било добро да се часопис презентује по разредима. Ученици су били пресрећни што ће свој рад моћи да прикажу друговима из осталих одјељења. Направљена је презентација коју су ученици самостално излагали ђацима. Након презентовања часописа, сви су били одушевљени. Велики број ученика је изразио жељу да ради нешто слично. Ученици из других одјељења су почели да раде свој разредни часопис, што је само потврда да смо урадили добар посао и остварили значајан утицај. Не само да смо ми као одјељење осјетили напредак у свом развоју, него смо и друге подстакли да пођу нашим путем.
Објављивањем часописа није завршен наш посао. Наставили смо да радимо и да пишемо. Добили смо позив и од „Радио Фоче“ да их посјетимо, да се информишемо више о новинарском послу, емитовању програма и техничким средствима која су за то потребна. Ученици су радознало постављали бројна питања главном уреднику „Радио Фоче“, који нас је дочекао са пуно разумијевања и жеље да ђаке што боље упозна са једним значајним медијем као што је радио. Код појединих ученика се развила јака жеља да се баве новинарским послом, иако су увидјели да то није нимало једноставно.
Реализацијом овог пројекта највећи утицај остварили смо на ученике. Приликом израде часописа ученици су били слободни да пишу о чему год желе, да користе своју машту и креативност у великој мјери. Наравно кроз заједнички рад су сарађивали и забављали се. Унаприједили су своје писано стваралаштво, медијску писменост и оспособили се за коришћење рачунара. Израда часописа утицала је и на њихове родитеље, који су били јако поносни због успјеха који су доживјела њихова дјеца. Могућност презентовања свог стваралаштва и добијање позитивних коментара читалаца, код ученика су повећали самопоуздање и створили осјећај поноса. Наши резултати подстицајно су дјеловали и на остале ученике наше школе. Све су то разлози због којих би се разредни часопи требали чешће сретати у нашим школама. Наредне школске године ћемо наставити да радимо на медијској и информатичкој писмености ученика.
Ја, као наставник, такође сам усавршила своје способности и открила неке своје нове способности које планирам искористити у даљем раду. Кроз овај пројекат сам научила да дјеци само треба дати задатак који је прилагођен њиховим интересовањима и да ће доћи до циља, наравно уз мале сугестије наставника. Сарадња са колегама, родитељима и локалном заједницом ми је показала да наставник никако не може бити сам у образовном процесу који је кључно питање свих чланова друштва.
